Blog
Kada počnemo da se bavimo nekim poslom, posle određenog vremena steknemo utisak da smo sve tajne tog posla naučili i da ne postoji situacija koja može da nas iznenadi. Volela bih da mogu da kažem da izuzetak potvrđuje pravilo (jer bi tako možda bilo lakše), ali u praksi stvari sasvim drugačije funkcionišu. U eri savremenih komunikacija malo je verovatno da u odnosima s klasičnim medijima možete da steknete novo iskustvo, ali rad na ovom filmu potvrđuje da je to moguće.
Biti deo ekipe filma „Žućko – priča o Radivoju Koraću“ bio je sam po sebi izazov, jer se ukrštanje sporta i kulture unutar jedne celine svakako razlikuje od klasičnog i pomalo jednostranog pristupa odnosima s medijima, kakav danas često u Srbiji možete videti. Kada je u pitanju „Žućko“, pružila nam se prilika da napravimo jasnu distinkciju u načinu plasiranja informacija željenim medijma.
Da pojasnim:
Krajem avgusta prošle godine, kada smo na beskonačno dugim sastancima u beskonačno dugim satima (kako nam se činilo zbog previsoke temperature koja harala tih letnjih dana) zajedno sa ekipom filma pokušavali da napravimo univerzalni plan kako ćemo publici u Srbiji predstaviti film o Koraću, naišli smo na mnogobrojne izazove.
Svojevrsni omaž legendarnom sportisti jugoslovenske košarke, ali i ličnosti koja je kreirala kulturu šezdestih godina prošlog veka na ovim prostorima, svakako je pred nas postavio zahtev da se okrenemo ka različitim ciljnim javnostima.
Glavni protagonisti ovog umetničko-sportskog ostvarenja, otvorili su filmu put ka svim generacijama, ali i ka različitim tipovima publike: od onih koji će u bioskop doći da vide proslavljene košarkaše Aleksandra Đorđevića i Milenka Tepića, preko zaljubljenika koji su motivisani zanimljivom i neobičnom koncepcijom filma kao umetničkog ostvarenja, do onih koji će doći da pogledaju film kako bi se podsetili Radivoja Koraća kao čoveka koji je diktirao stil života i bio nosilac istinskih vrednosti u vremenu u kom je živeo. Dakle, sa jedne strane, imali smo deo publike koja od filma očekuje da uživa u čarima lepe Katarine Radivojević i laganim doskočicama Vlade Aleksića, a sa druge strane deo, koji nas je „čekao na nišanu“ ukoliko život Radivoja Koraća nije predstavljen na platnu na dovoljno uverljiv način.
Sam po sebi, film kao igrano-dokumentarno ostvarenje, pruža niz mogućnosti pomoću kojih se željene poruke mogu komunicirati izabranim javnostima. Dokumentarni deo filma koji je usko vezan za sport otvara put i mogućnost da se poruke plasiraju uz pomoć medija iz sveta sporta, dok je igrani deo filma svakako interesantniji novinarima iz oblasti kulture. Rešenje je bilo u diversifikovanom pristupu različitim novinarima u okviru iste redakcije. Odnosno, bilo je potrebno raščlaniti komunikaciju unutar odnosa s medijima, obraćajući se novinarima koji se bave sportom na jedan način, a onima koji obrađuju teme iz oblasti kulture na drugi.
Za sportske redakcije i sportski orijentisane medije, film je imao određenu težinu zbog same teme kojom se bavi, ali i zbog ličnosti iz sveta košarke koje se u njemu pojavljuju. Nasuprot tome, mediji koji se bave kulturnim životom u Srbiji bili su okrenuti ka filmu kao kulturnom entitetu i glumačkoj ekipi. Iz tog razloga, nosioci poruke sportskim novinarima bili naratori iz filma – Aleksandar Đorđević i Milenko Tepić, kao i sagovornici – Nikola Plećaš, Ranko i Zaga Žeravica, Ivo Daneu i drugi, dok su se novinarima iz sveta kulture obraćali članovi glumačke ekipe – Tihomir Stanić, Voja Brajović, Vladimir Aleksić, mlada Tamara Krcunović. Svi oni, i sportisti i glumci, prenosili su istu poruku, a ona je bila – „Žućko – priča o Radivoju Koraću“ je film o čoveku koji je bio ispred svog vremena, ne samo kao košarkaš svetskih razmera, već i kao neko ko je stvarao istoriju stare Jugoslavije.
Međutum, nedostajala nam je karika koja bi povezala ove dve sfere, a koja bi se pojavljivala i u jednom i u drugom kontekstu. Tu sponu smo pronašli u reditelju filma Gordanu Matiću, ranije i uspešnom sportisti, koji je predstavljao most između kulture i sporta.
Rezultat takvog rada pokazao se na specijalnoj projekciji filma koja je bila organizovana za novinare u Domu sindikata nekoliko dana pre beogradske premijere i na kojoj su se okupili novinari iz sveta sporta u istom broju kao i iz sveta kulture, jednako motivisani i zaintresovani za film koji će videti. A najvažnije od svega: poruka im je svima bila verno preneta.
Za svega par dana, u bioskopima širom Srbije film je pogledalo gotovo 10 000 ljudi. Publika je, blago rečeno, mešovita: od mladih zaljubljenika u sport do onih koji su bili mladi šezdesetih godina, kada je Radivoj Korać postao prva istinska košarkaška zvezda na našim prostorima. Ta činjenica dokazuje da smo pronašli pravi put da film približimo publici. Verujem da će svi oni koji se odluče da pogledaju film, izaći iz bioskopskih sala sa utiskom da je Radivoj Korać zvezda koja i dalje sija.
Veliku buru na društvenim mrežama, a potom i u klasičnim medijima, podigle su fotografije voštanih figura iz muzeja u Jagodini. Sve je, zapravo, počelo tako što je neko shvatio da voštani Novak Đoković zapravo ne liči na prirodnog sebe. Pokušaću da ovu situaciju rasvetlim iz malo drugačijeg ugla, bez težnje da se sprdam na račun voštane figure (što bi profesionalno i privatno takođe bilo potpuno razumljivo).
Kada neki sportista postigne uspeh, svi ga naprasno zavole i potrče ka njemu. Sećam se neverovatne navale na, do tada potpuno nevidljivu, Nađu Higl nakon što je osvojila titulu svetske šampionke u plivanju. Provodili smo dane i dane sa porodicom smišljajući najneverovatnije strategije i taktike da joj sačuvamo pozitivan imidž i da izbegnemo upadanje u zamku tabloida i dnevne politike. Uspeli smo u tome, makar cena bila i tetovaža na očevoj ćeli. Danas Nađa ćuti, radi i sprema se za London, daleko od očiju javnosti i interesovanja lokalnih, regionalnih i nacionalnih moćnika.
Kao profesionalac u oblasti odnosa s javnošću, nikada ne bih preporučio bilo kom lokalnom lideru da pravi voštanu figuru bilo kog sportiste. Ne zbog simbolike (nikako nije dobro uvoštiti Noleta), već upravo zbog rizika koji takve stvari nose. Mislim da je Dragan Marković Palma, koji je brižljivo godinama negovao imidž autentičnog populiste i čoveka kod kojeg je sve najbrže, najbolje i najefikasnije, ovom nesmotrenošću ozbiljno ugrozio svoju sliku u javnosti. Umesto da se govori o njemu kao gradonačelniku, dolazi se u situaciju da u zlo doba, svega par meseci pred izbore, Palma postaje predmet sveopšte sprdnje zbog grotesknih voštanih figura. Iako ovo nije prvi Palmin gaf (setite se Betovena i Šopena), verujem da će mu ova situacija uzdrmati imidž, jer se iz zone grotesknog ušlo u zonu opskurnog.
Isto tako, kao profesionalac nikada ne bih dozvolio da se događaj u kojem učestvuje svetski boj 1 u tenisu pravi na "neproverenom terenu". O reakciji Novaka Đokovića ne bih da govorim. On najbolje zna da li mu je bilo lepo u Jagodini i kako se osećao kada je video svoju voštanu figuru. Ali, onima koji brinu o Novaku ozbiljno zameram što su ga uopšte doveli u tu situaciju. Verovatno se išlo logikom "to je Palma, sve će biti OK", pa nisu ni videli figuru pre nego što su svog klijenta doveli da se slika. Ako su je videli, i opet ga doveli na slikanje, stvar je još gora. Nažalost, jedna neopreznost, uz neizbežnu estradizaciju, dovela je do poređenja voštanog Noleta (ne Palme) sa Ekremom Jevrićem. Kažu: nema ugovore kao Federer i Nadal. Izvinite, ali ni jedan ni drugi nisu sebi dozvolili ovakve gafove. Bar ja za njih ne znam.
Da zaključim: odnosi s javnošću su mnogo više od odnosa s medijima. Ime Novaka Đokovića garantuje publicitet, garantuje i pozitivan kontekst, ali i obavezuje na pažljivo i promišljeno postupanje. Voštana figura nije Novakova i Palmina bruka, već bruka onih koji su površno i neprofesionalno organizovali celu priču sa gradom Jagodinom i dozvolili da figura ovako izgleda i da Novak još pride dođe na događaj. Sve se mora proveriti i utvrditi unapred. Upravljati reputacijom svetskog broja 1 podrazumeva mnogo više od rada sa domaćim medijima. Ako se to shvati na vreme, biće dobro i za samog Novaka. O Palmi ne bih.
Umesto slike: fotografiju na kojoj se upoređuju voštani Nole i Ekrem Jevrić iz pristojnosti neću objavljivati.
p.s. Čestitam Novaku na svim uspesima kojima nas je obradovao i neka sa ponosom nosi Karađorđevu zvezdu!
Ulazimo u 2012. godinu, sa nadom da će biti uspešna, ali bez lažne nade da će biti laka. Kao i svaka izborna godina, i ova sa sobom nosi period nestalnosti i nestabilnosti, koji će se i te kako odraziti na celo društvo, a samim tim i na korporativni sektor. Kako god da bude, nećemo se predavati.
Uspeh jednog tima zavisi od svakog pojedinca koji je u njemu. Zato želim da svi u StratCom-u, i menadžeri, i asistenti, i saradnici, ostanu posvećeni klijentima i struci. Ako nastavimo kao i do sada - rezultat neće izostati.
Naravno, valja se ponoviti u novoj godini. Radujem se što smo novi sajt agencije StratCom pustili prvog radnog dana u 2012. Jedan izazov smo prebrodili. Čeka nas još puno posla, na radost naših klijenata i nas.
Idemo dalje, da u ovoj godini učvrstimo i dodatno ojačamo poziciju na tržištu. Nadam se da ćemo se i dalje usavršavati, da ćemo i dalje rasti, ali i da ćemo i dalje ostati otvoreni i spremni da pomognemo svakome kome je pomoć potrebna.
Pozdrav do novog čitanja!
Svedoci smo da se danas proizvodi sve više informacija. Svedoci smo da se informacije svakodnevno kao lavina plasiraju na e-mailove urednika i novinara. U moru informacija i jurnjavi "da se bude prvi", mediji neretko pribegavaju prostom kopiranju sadržaja koji se plasiraju od strane agencija za odnose s javnošću. Te informacije objavljuju se kao gola vest, bez dodatne obrade i komentara.
To je sasvim legitimno, mada uveseljava kada vidite da nekoliko medija na sajtovima pravi istu slovnu grešku (primera radi, "pedsednik" umesto "predsednik"). Ipak, sa aspekta autorstva, copy-paste suve informacije nije suštinski problem.
Sasvim je drugačija situacija kada se pribegava kopiranju i doslovnom prenošenju sadržaja koji se nalaze na blogovima. Tako je, na primer, agencija TANJUG (sa kojom, inače, imamo dobru saradnju) iskopirala, i to ne po prvi put, sadržaj sa www.tetka.rs i objavila ga kao svoj tekst!
O tome je Mahlat pisala na svom blogu (MahlatBlog).
Da se razumemo: preuzimanje teksta sa nečijeg bloga bez saglasnosti autora i bez citiranja izvora je nezakonito. U pravu je Mahlat što se buni. Nema suštinske razlike između bilo kakve krađe intelektualne svojine i ovoga što je urađeno od strane nekoga iz TANJUG-a (siguran sam da nisu svi u ovoj renomiranoj agenciji takvi, dugo ih znam).
Integritet je jedno od osnovnih pravila profesije koja se zove odnosi s javnošću. Integritet je, isto tako, jedan od postulata novinarske profesije. Ovakvim copy-paste postupcima pojedini "novinari" nanose štetu ozbiljnoj novinarskoj struci. To je potpuno isto kao kada samozvani "PR-ovi" prodaju copy-paste gotovih rešenja različitim klijentima i nanose štetu našoj struci. Uložite malo truda, nađite inspiraciju i napravite nešto smisleno i kreativno. Vredeće. I naravno, navedite izvor ako preuzimate nečiji autorski tekst.
