Kada počnemo da se bavimo nekim poslom, posle određenog vremena steknemo utisak da smo sve tajne tog posla naučili i da ne postoji situacija koja može da nas iznenadi. Volela bih da mogu da kažem da izuzetak potvrđuje pravilo (jer bi tako možda bilo lakše), ali u praksi stvari sasvim drugačije funkcionišu. U eri savremenih komunikacija malo je verovatno da u odnosima s klasičnim medijima možete da steknete novo iskustvo, ali rad na ovom filmu potvrđuje da je to moguće.
Biti deo ekipe filma „Žućko – priča o Radivoju Koraću“ bio je sam po sebi izazov, jer se ukrštanje sporta i kulture unutar jedne celine svakako razlikuje od klasičnog i pomalo jednostranog pristupa odnosima s medijima, kakav danas često u Srbiji možete videti. Kada je u pitanju „Žućko“, pružila nam se prilika da napravimo jasnu distinkciju u načinu plasiranja informacija željenim medijma.
Da pojasnim:
Krajem avgusta prošle godine, kada smo na beskonačno dugim sastancima u beskonačno dugim satima (kako nam se činilo zbog previsoke temperature koja harala tih letnjih dana) zajedno sa ekipom filma pokušavali da napravimo univerzalni plan kako ćemo publici u Srbiji predstaviti film o Koraću, naišli smo na mnogobrojne izazove.
Svojevrsni omaž legendarnom sportisti jugoslovenske košarke, ali i ličnosti koja je kreirala kulturu šezdestih godina prošlog veka na ovim prostorima, svakako je pred nas postavio zahtev da se okrenemo ka različitim ciljnim javnostima.
Glavni protagonisti ovog umetničko-sportskog ostvarenja, otvorili su filmu put ka svim generacijama, ali i ka različitim tipovima publike: od onih koji će u bioskop doći da vide proslavljene košarkaše Aleksandra Đorđevića i Milenka Tepića, preko zaljubljenika koji su motivisani zanimljivom i neobičnom koncepcijom filma kao umetničkog ostvarenja, do onih koji će doći da pogledaju film kako bi se podsetili Radivoja Koraća kao čoveka koji je diktirao stil života i bio nosilac istinskih vrednosti u vremenu u kom je živeo. Dakle, sa jedne strane, imali smo deo publike koja od filma očekuje da uživa u čarima lepe Katarine Radivojević i laganim doskočicama Vlade Aleksića, a sa druge strane deo, koji nas je „čekao na nišanu“ ukoliko život Radivoja Koraća nije predstavljen na platnu na dovoljno uverljiv način.
Sam po sebi, film kao igrano-dokumentarno ostvarenje, pruža niz mogućnosti pomoću kojih se željene poruke mogu komunicirati izabranim javnostima. Dokumentarni deo filma koji je usko vezan za sport otvara put i mogućnost da se poruke plasiraju uz pomoć medija iz sveta sporta, dok je igrani deo filma svakako interesantniji novinarima iz oblasti kulture. Rešenje je bilo u diversifikovanom pristupu različitim novinarima u okviru iste redakcije. Odnosno, bilo je potrebno raščlaniti komunikaciju unutar odnosa s medijima, obraćajući se novinarima koji se bave sportom na jedan način, a onima koji obrađuju teme iz oblasti kulture na drugi.
Za sportske redakcije i sportski orijentisane medije, film je imao određenu težinu zbog same teme kojom se bavi, ali i zbog ličnosti iz sveta košarke koje se u njemu pojavljuju. Nasuprot tome, mediji koji se bave kulturnim životom u Srbiji bili su okrenuti ka filmu kao kulturnom entitetu i glumačkoj ekipi. Iz tog razloga, nosioci poruke sportskim novinarima bili naratori iz filma – Aleksandar Đorđević i Milenko Tepić, kao i sagovornici – Nikola Plećaš, Ranko i Zaga Žeravica, Ivo Daneu i drugi, dok su se novinarima iz sveta kulture obraćali članovi glumačke ekipe – Tihomir Stanić, Voja Brajović, Vladimir Aleksić, mlada Tamara Krcunović. Svi oni, i sportisti i glumci, prenosili su istu poruku, a ona je bila – „Žućko – priča o Radivoju Koraću“ je film o čoveku koji je bio ispred svog vremena, ne samo kao košarkaš svetskih razmera, već i kao neko ko je stvarao istoriju stare Jugoslavije.
Međutum, nedostajala nam je karika koja bi povezala ove dve sfere, a koja bi se pojavljivala i u jednom i u drugom kontekstu. Tu sponu smo pronašli u reditelju filma Gordanu Matiću, ranije i uspešnom sportisti, koji je predstavljao most između kulture i sporta.
Rezultat takvog rada pokazao se na specijalnoj projekciji filma koja je bila organizovana za novinare u Domu sindikata nekoliko dana pre beogradske premijere i na kojoj su se okupili novinari iz sveta sporta u istom broju kao i iz sveta kulture, jednako motivisani i zaintresovani za film koji će videti. A najvažnije od svega: poruka im je svima bila verno preneta.
Za svega par dana, u bioskopima širom Srbije film je pogledalo gotovo 10 000 ljudi. Publika je, blago rečeno, mešovita: od mladih zaljubljenika u sport do onih koji su bili mladi šezdesetih godina, kada je Radivoj Korać postao prva istinska košarkaška zvezda na našim prostorima. Ta činjenica dokazuje da smo pronašli pravi put da film približimo publici. Verujem da će svi oni koji se odluče da pogledaju film, izaći iz bioskopskih sala sa utiskom da je Radivoj Korać zvezda koja i dalje sija.
Andrej Prvozvani
Napisan 2012-03-07 12:03:23
Ecce homo!
Informativno, pismeno, dopadljivo, "sa srcem"! Bravisimo!
Ava
P.S. O nekim lapsusima usmeno!
Odgovori na komentar